O stepu

Step je vrsta plesa. To je veseo, ritmican i bucan ples prilikom kojega se korišcenjem stopala proizvode razliciti zvuci.

 

Ples (dance (eng.), danse (franc.), Tanz (nem.), danza (ital.)) je ritmino pokretanje tela prema zvucima muzike (retko kad bez muzike), pojedinacno, u parovima ili u grupama. Ples prati coveka od pamtiveka, a još i crteži u pecinama pokazuju coveka kako pleše. U svojim pocecima, ples je bio motoricka reakcija na odredena osecanja, na pojacano veselje, strah, žalost, ljubav ili mržnju. Motoricke reakcije na ta uzbudenja bio je živahan, iracionalan, ali vrlo izražen sled pokreta, koji je višekratnim uzastopnim ponavljanjem poprimio odredeni ritmicki obrazac i pretvorio se u ples.

 

Poseban nacin korišcenja stopala razlikuje step od ostalih vrsta plesa i daje mu posebnu draž. Kada gledamo bilo koju drugu vrstu plesa, vidimo, ali ne cujemo ritmicke uzorke. Cujemo muzicku pratnju i povezujemo ono što vidimo sa zvukom. U stepu, uz to što vidimo, istovremeno i cujemo ritmicke uzorke koje proizvode pokreti stopala. U tome je posebna car i draž stepa.

 

Ono što proizvodi zvuk u stepu jeste stopalo. Da bi zvuk bio jaci, pleše se u cipelama sa metalnim plocicama na petama i prstima. Te plocice se zovu tepovi.

 

U ovoj vrsti plesa postoji ocigledna razlika izmedu ispravnog i pogrešnog. Uska koordinacija zvuka i pokreta s muzikom cini plesaca svesnijim grešaka.

 

 

Istorija stepa i najpoznatiji plesaci

Irske step plesacice

 

Ono što je danas poznato kao step zapravo ima dva izvora, koji su se tokom istorije izmešali. U pocetku, step je došao iz Irske oko 400. godine, i taj se ples cesto naziva "pradedom" stepa, ali step koji danas postoji ustvari su zapoceli crnacki robovi na jugu SAD-a koji su udarali ritam i plesali na recnim brodovima. Nakon neuspelog ustanka robova 1739. godine, robovima je bilo zabranjeno da sviraju bubnjeve, rog i ostale instrumente pomocu kojih su se zabavljali. Našavši se u nezavidnom položaju, robovi su svoju muzikalnost i ritmicnost izražavali toptanjem nogu, udaranjem dlanom u dlan, pucketanjem prstiju i lupanjem i bubnjanjem po tijelu. Vlasnici plantaža su nazivali ove plesace „the Levee dancers“ ili „plesaci recnog nasipa“. Za te plesace, cipele nisu bile bitan faktor plesanja, neki su ih nosili, a neki ne. Domorodacki americki nacin stepovanja predstavlja kompleksne i sinkopirane ritmove. Step i Irski clog su vrlo slicni, uglavnom zato što step ima duboke korene u clogu. U clogu pažnja se ne posvecuje gornjem delu tela koje mora biti potpuno mirno i to se vrlo strogo poštuje. Postoji legenda da je razlog tome takode jedna zabrana. Naime, i Ircima je zbog društvene situacije bilo zabranjeno da plešu pa su, da bi napakostili režimu, plesali pored prozora, proizvodeci glasne zvukove, a gornji deo tela im se nije micao. Danas se taj stil plesa zove irski step i postao je poznat kroz plesne predstave Michael Flatleya.

 

Ropsko plesanje je prvi put pozorišno predstavljeno 1828. u tzv. minstrel showu, kroz ples Thomasa Daddya Ricea, Jube (William Henry Lane) i drugih crnih stepera. U isto vreme, pocinju da se razvijaju dve tehnike stepovanja: buck and wing tehnika, koju su karakterisale izuzetna brzina i drvene cipele, a tako je plesao duo Jimmy Doyle i Harland Dixon, kao i soft shoe tehnnika, koja se plesala lagano i opušteno u mekanim kožnim cipelama, a proslavio ju je George Primrose. Obe tehnike su se vremenom spojile u jednu.

 

Primarni zadatak step plesaca je uvijek bila zabava. Mesto mu je bilo u popularnom pozorištu, a sve do pojave pokretnog filma i televizije publika mu je bila stanovništvo srednje i donje klase, umesto elite i sofisticiranog društva.

 

1902. producent Ned Wayburn stvara pozorišnu predstavu pod nazivom Minstrel Misses (Minstrel gospodjice) i prvi put u istoriji profesionalno i javno koristi naziv Tap i Step Dance. Gospodjice su nosile cipele sa drvenim pojacanjima na petama i prstima. Skoro celu deceniju, sve do negde oko 1910. plesaci su koristili cipele sa drvenim pojacanjima, sve dok se neko nije setio da pricvrsti novcice na pete cizama da bi pojacao zvuk, i tako stvorio ono što danas nazivamo step cipelama. Uz novcice, raznolikost step koraka, korišcenje pljeska i udaraca po tijelu, i dalje su bili u upotrebi.

 

1920. Bill Bojangles Robinson (1878-1949), postaje najpoznatiji americki step plesac. Najveci san svakog plesaca bio je da vidi velikog Bojanglesa, ili da pleše kao on. Svi su nastojali poput njega da drže gornji deo tela opušten i pritom da naglase ritmicko sinkopiranje stopalima. Govorilo se da on može da otpleše najlakšu tacku na svetu da ljudi ne primiete, zbog svog neopisivog šarma i harizme. On je mogao da izludi plesaca kompleksnošcu odredenog koraka koji je izgledao tako lagano. Kada sami step plesaci govore o velikom Bill Robinsonu, govore o najvecem plesacu svih vremena. Zanimljivo je da je u svoje doba bio toliko slavan da je na njegovu 60.-u godišnjicu ucestvovanja u show biznisu, njujorški gradonacelnik W. O'Dwyer proglasio Dan Billa Robinsona.

 

Step je dolazio na mala vrata, a posebno je dobio na znacaju 30.'ih i 40.'ih godina 20. st., kada se ljudi ubrzano upoznaju sa tim nacinom plesa. Plesaci poput Fred Astairea, Paul Drapera i Gene Kellya dodali su u step elemente i pokrete iz baleta i modernog plesa.

 

Mislim da smo svi culi za Fred Astaire-a (1899-1987), americkog plesaca i glumca, poznatog po svojem sofisticiranom stilu plesa i glumi u muzickim komedijama. U svojim mladim danima plesao je sa svojom sestrom Adelle i kao duo su bili poznati plesni tim s Broadwaya koji je plesao u mjuziklima. Kada mu se sestra povukla, Fred je zapoceo karijeru u filmovima. Mnoge su njegove uloge nezaboravne, sa partnerkama poput Judy Garland i Audrey Hepburn. Ipak, najveci uspeh postigao je sa Ginger Rogers. Zajedno su razvili elegantan plesni stil, zapažen po tehnickom savršenstvu i intimnosti. Kao možda najveci plesac svog vremena, Astaire je kombinovao svoje tehnicko umece sa smislom za humor. 1949. njegov rad je priznat i od americke Akademije posebnom nagradom. Nacionalna Akademija Nauke i Umetnosti posthumno mu je dodelila Grammya za životno delo 1989. Njegova autobiografija se zove Koraci u vremenu (Steps in time, 1959.)

 

Drugi velikan stepa tog vremena je Gene Kelly (1912.-1996.), americki plesac stepa i klasicnog baleta, najpoznatiji po svom radu na velikim holivudskim mjuziklima. Poceo je da pleše u majcinoj plesnoj školi, nakon Broadwaya preselio se u Hollywood, otplesao je deseine filmova, a najzapaženija uloga mu je u slavnom filmu Singin' in the rain(1952). Za svoj rad dobio je mnoge nagrade, pa tako i posebnu nagradu americke Akademije za zasluge u koreografiranju na filmu (1951), posebnu nagradu Legije casti od francuske Vlade (1960), pa dve nagrade za životno djelo; jednu od Kennedy centra (1982), a drugu od Americkog Filmskog Instituta. 1994. dobio je i Nacionalnu medalju za umetnost.

 

Kada se step preselio na filmsko platno, uprkos mnogim pozitivnim promenama, poput toga da su sada stvarno svi znali što je step, dogodile su se i neke negativne promene, a to je da je velika vecina crnih plesaca zamenjena belim.

 

50.'ih je step polako gubio na popularnosti, i to iz mnogih razloga, poput promena stila u muzici i trendu uvodenja klasicnog baleta u filmove. Step je opstao samo kao ples "za gušt" i užitak plesaca. Ranih osamdesetih niz filmova sa Gregory Hinesom vraca step ponovno na kartu i pridonosi ponovnom rastu njegove popularnosti.

 

Gregory Hines (1946-2003.) je americki plesac, glumac i zabavljac. Osim što je poznat kao plesac, takode je i poznat glumac koji je nastupao na pozornici, u filmovima i na televiziji. Poceo je da pleše zajedno sa bratom s kojim je ucestvovao u tacki The Hines Kids, a kasnije im se pridružio i otac. Svirao je i pevao u bendu, nastupao na Broadwayu i u hollywoodskim filmovima. Najpoznatiji plesni filmovi su mu The Cotton Club (1984), White Nights (1985), i Tap (1989). Mladoj generaciji poznat je po neplesnoj ulozi Ben Doucettea u humoristickoj seriji Will & Grace. Dobitnik je nagrade Emmy 1989. i nagrade Tony 1992.

 

 

Osnovni smerovi u stepu

Ritmicki ili crnacki nacin stepovanja

 

Slicno kao i u samom Jazz plesu, tako se i u stepu razvio nacin plesa koji se cesto naziva crnackim nacinom. Osnovna karakteristika mu je što veci moguci broj varijacija na odredenu temu, a u suštini poigravati i svirati popularne ritmove. U pocetku su crni steperi stepovali gdje god su stigli. Najcešce je to bilo na uglovima ulica, u tavernama, a krajem 19. st. i u putujucem showu. Plesaci su pritom ostvarivali efekt svirke na bubnjevima. Tako su iz redova plesaca potekli neki poznati jazz bubnjari, poput Jo Jonesa. Nakon II svetskog rata izuzetno popularan postao je Sammy Davis jr., koji je uz to što je bio plesac, bio i pevac, muzicar i glumac. Zajedno sa svojim ocem i ujakom nastupao je u varijeteima i nocnim klubovima Los Angelesa i New Yorka.

 

Ovaj stil plesanja se i danas pleše na isti nacin, a za neukog ili lošeg poznavaoca muzike zna biti cak i pretežak.

 

Revijski ili Hollywoodski nacin stepanja

 

To je vrsta stepovanja koja pre svega mora biti lepa za oko. Gledajuci takav ples, slušamo i muziku, kojoj plesac udarajuci plocicama o pod, daje svoj doprinos. U više je slucajeva takav nacin stepovanja bio popracen i vokalnom pratnjom samih plesaca.

 

Glavni predstavnici su Bill Robinson, Fred Astaire, Ginger Rogers, Gene Kelly.

 

Step danas

 

1989. osnovan je Americki Nacionalni Step Ansambl i od tad beleži nezapamceni rast i uspeh. Koliko Amerikanci vole step, govori cinjenica da je 1989. glasanjem Kongresa donesen zakon o obeležavanju Nacionalnog dana stepa, 25. maja.

 

Step je cak spomenut i u jednoj od najpoznatijih knjiga na svijetu, Guinessovoj knjizi rekorda, i to po broju udaraca koje je jedan plesac uspeo da proizvede u sekundi. Sve do 1989. taj rekord je držao Roy Castle, i to od 14. januara 1973., sa 1440 udaraca u minuti, ili tacnije 24 u sekundi. U maju 1989. irski plesac Michael Flatley uspeo je da sruši taj rekord, i to sa 28 udaraca u sekundi. 1998. je srušio sam svoj rekord sa neverojatnih 35 udaraca u sekundi. Da bismo bolje razumeli o kakvoj se brzini radi, napomenimo da televizor proizvodi sliku brzinom od 24 slicice u sekundi.

 

Institucionalizacija stepa kao plesa danas

 

Nakon što je step u Americi postao izuzetno popularan, htelo se znati ko je u stvari najbolji u toj vrsti plesa. Ali, bilo je potrebno mnogo vremena da se takvo pitanje postavi i u celom svijetu.

 

U pocetku su u Americi postojala takmicenja, koja su na žalost bila izuzetno usko usmerena. Naime, njih su organizovale pojedine plesne škole, koje su tvrdile da su najbolje, pa su prema tome svog najboljeg plesaca smatrale i najboljim u svetu. Ono što je svet mogao da vidi i prosudi, bilo je jedino u filmovima. Ali, u filmovima zasigurno nisu nastupali najbolji plesaci svoga doba. Zbog rasne diskriminacije, u to doba prisutne u Americi, cesto su mnogi crni plesaci nepravedno potiskivani u pozadinu.

 

Prvo ozbiljno takmicenje na svetskom nivou bilo je organizovano tek 1980. godine formiranjem svetske organizacije za revijski ples, gde spada i step. Organizacija koja je uspjela da okupi gotovo sve plesace slobodnijih stilova ili revijskog plesa je International Dance Organization (IDO) sa sedištem u Firenci.

 

Revijski plesaci su uglavnom profesionalci, stoga je i ova organizacija namienjena profesionalcima, a pristup na takmicenjima dozvoljen je i amaterima. Poslednjih godina ova organizacija doprinela je naglom razvoju stepa u celom svetu.

 

Step je deo sveta zabave preko 150 godina. Kako su se menjali zahtevi publike, step je zadržao ono najbolje iz istorije i dodao bogatstvo materijala sadašnjosti. Dok god postoje kreativni plesaci i uvek novi izazovi, cini se da ce publika ohrabrivati stepere za iskazivanjem svoje još vece virtuoznosti i istraživanjem granica svojih mogucnosti. Osecaj za jigging, shuffling i winnging nastavice da razvija svoj put u buducnost.